ЗУЈКО
Много је патио Зујко,
и већ је падо’ у кризе,
јер никако није мого,
нигде никог’ да угризе.
Судба’ му не беше склона,
јер у кућу нико да дође,
а изаћи из ње није мого’,
јер кроз мрежу није мого’ да прође.
Какве ли велике среће,
кад с одмора Саша се врати,
не слутећ’ да Зујко га чека,
и да ће тешке муке да му скрати.
А Зујко једва дочека’ вече,
да Саша уморан у кревет оде,
па сав срећан ка’ њему се сјури,
и напокон га ко’ комарац убоде.
(Сретен Станчевић)